Ovo je sajt posvećen automobilima, ali u trenutku kada Srpska Pravoslavna Crkava poseže za radikalnim, gotovo fašističkim metodama, uskraćujući prava na slobodu, demokratiju onima koji misle svojom glavom, i ponižavajući žene, stavljajući ih na državne liste onih koje ubijaju decu zbog abortusa, shvatio sam da postoji nešto mnogo gore od komunizma protiv koga sam se borio čitav moj život, a to je SPC, koja podstiče na mržnju prema onima koji su drugačiji. Naša Pravoslavna Crkva ne dozvoljava Rumunskoj Pravoslavnoj Crkvi da slobodno deluje u Srbiji, i da Rumune krštava, sahranjuje i venčava besplatno. Dok se po Srbiji grade velelepne crkve od novca mafije, škole nam prokišnjavaju, a bolesnici nemaju ni osnove lekove, radnici nemaju overene zdravstvene knjižice. Ako ste primetili dragi moji čitaoci ja odgovaram na pitanja, zamislite  Hrvatima, i Bošnjacima, Makedoncima, i svima onima kojima treba savet. Nikog ne pitam koje je nacionalnosti,  vere. Sve ovo ružno što nam se desilo u prethodne dve decenije, desilo nam se jer su pametni ljudi ćutali. Pošto imam mogućnosti da vas informišem, to ću i činiti. Ko se ne bori za svoju slobodu, ne zaslužuje ni da je ima. Zato vam prenosim deo sjajnog teksta sa portala Slobodnaevropa.org.

Revizija istorije, rehabilitacija četničkog pokreta, negiranje zločina, mržnja koja se širi ka sve većem broju grupa drugih i drugačijih i pretnje neistomišljenicima, slika su svakodnevice u Srbiji. Pandan četničkim skandiranjima i veličanju zločina, srpski navijači naći će u susednoj Hrvatskoj u ustaškom odgovoru „Za dom – spremni“. A Bosna i Hercegovina će se i po ovom pitanju podeliti na etničke i verske grupacije. I u Crnoj Gori i u Sloveniji građani su podeljeni, uz prisustvo diskriminacije prema drugima. Zato je „moderni antifašizam“ danas preko potreban gotovo svim zemljama regije, a njegove tekovine, za razliku od većine koja ih zaboravlja, čuvaju neki mladi ljudi.

Tekst: Iva Martinović, Slobodnaevropa.org

“Antifašizam je došao nekako posredno, budući da sam od prve godine fakulteta počeo da kristališem sopstvene političke pozicije i nije mi puno trebalo da shvatim da je to pitanje relevantno i danas”, kaže za RSE Matija Medenica, apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Ivan Botica, ovako će objasniti razloge za angažman u okviru Udruge antifašista grada Korčule, u kojoj se bave čuvanjem tekovina antifašizma, obeležavanjem važnih istorijskih događaja, ali i nastoje da aktuelizuju neka nova pitanja:

“Mi smo se nešto ozbiljnije prihvatili ovog posla, ako se to može uopće može tako nazvati, prvenstveno iz sentimentalnih razloga. Naime, svi smo unuci partizanskih boraca. A shvatili smo i da nam ovaj prostor djelovanja najviše ideološki odgovara, obzirom da smo u prijašnjem delovanju kroz Socijaldemokratsku partiju bili ipak nekako sputavani. ”Emira Hodžića iz Bosne i Hercegovine pokreće prkos i osećaj odgovornosti prema budućim generacijama. Pamti 31. maj 1992. kada su vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdale naredbu nesprskom stanovništvu da obeleži svoje kuće belim zastavama ili čaršavima, i da pri izlasku iz kuća stave bele trake oko rukava. Bio je to početak isrebljenja 94 posto Bošnjaka i Hrvata sa teritorije opštine Prijedor.

“Ja sam devedesetih godina prošao kroz genocid u Prijedoru, doživio sam tu dehumanizaciju i video sam na prvu ruku šta znači svo to zlo koje se desilo. To je jedan ekstreman oblik onoga dokle možemo doseći sa takvim bolesnim idejama i ideologijama”, kaže Hodžić.

Retki su oni koji će se osvrnuti na ovakva upozorenja. Ne ukazuje se na to u dovoljnoj meri u Srbiji – u kojoj su prebijani pripadnici LGBT populacije, u kojoj je u centru Beograda ubijen navijač francuskog kluba, u kojoj se mediji priključuju hajkama protiv neistomišljenika, u kojoj se diskriminišu sve manjinske grupe, a podugačak spisak nepoželjih nedavno je dopunjen i azilantima. Uz ovu poslednju, prikrivenu netrpeljivost, ekstremne desničarske grupe, iako neke od njih zabranjene, pronalaze put za javno delovanje, pa i ulazak u politički život. “Nama se dešavalo do sada više i ne znam koliko puta, da smo kao levičari ili antifašisti individualno targetirani i napadani na ulicama, a da se nikada ne sazna ko je napad izvršio. 2011. godine, kada smo učestvovali u studentskim protestima protiv školarina, upadali su nam sa bakljama, pajserima i noževima, i opet nikada niko nije za to procesuiran. Tako da postoji osnovana sumnja da postoji sprega između organizacija ekstremne desnice i nekih delova državne strukture”, kaže Matija Medenica.

Za razliku od Pravnog fakulteta, koji je od devedesetih do danas ostao bastion nacionalizma, Matija je bio među onima koji su na Filozofskom fakultetu zatvorili vrata pokretu Dveri.

KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE NA SAJTU SLOBODNAEVROPA.ORG (KLIKNITE OVDE).